ХАЈДУЦИ (31. Нушићеви дани)


FFplakat

31. НУШИЋЕВИ ДАНИ
Фестивалски програм

 

Понедељак, 14. април

Велика дворана у 20:00 сати

 

Омладинско позориште „Дадов“ Београд

Бранислав Нушић

ХАЈДУЦИ

Адаптација и режија: Даријан Михајловић

Драматург консултоване адаптације: Владимир Андић

Сценограф: Александар Денић

Костимограф: Драгица Лаушевић

Композитор: Марко Марић

Сарадник на адаптацији: Тамара Јовановић

Организатор: Невена Вучковић

Асистент сценографа: Милица Станковић

Визелни идентитет представе: Марија Јевтић

 

Улоге:

 

Марко Живић, Лена Богдановић, Милош Самолов, Светислав Гонцић, Жељко Максимовић, Матија Матовић, Теа Рајевац, Вељко Кнежевић, Никола Арсић, Михаило Гајић, Павле Паранов

Музичари: Марко Марић, Никола Улемек, Александар Савић

 

 

Реч редитеља

Већ неко време, за историју кратко, када се помене Нушић и његов комедиографски опус помислимо на министарку, ожалошћену породицу, народног посланика и остале ликове свеже установљеног грађанског сталежа државе Србије. Од самосталности Србије стечене на Берлинском конгресу стидљиво се развија малограђанштина, тај преко потребни састојак развоја сваког друштвеног система. Тако полако настају малограђани или економски нижи средњи слој, настају први изданци пролетера или прве генерације индустријских радника. Србија почиње да се везује уз велики европски брод. Србија, наравно, данас нема трећу генерацију индустријских радника, тако да нема ни класичан пролетаријат, али се средњи сталеж у оној младој Србији још некако и направио. А онда, када су почеле да падају бомбе у Србији, тај се средњи сталеж десетковао у првом и да би онда у другом рату био скоро сасвим уништен. Наша прича односи се на те људе, на измишљено време после тих ратова и великих ресетовања Србије. Шта је било после са госпођом министарком? Дали је преживела народне судове? Да ли је као и Жанка Стокић била спакована на једну воловску запрегу и избачена на улицу? Шта је било са народним послаником? Да ли је и он могао да задржи јавно политичко опредељење? Шта је било са онима који су побегли, отишли и зашто Србија у последњих стотину година започиње три пута испочетка да гради свој друштвени систем?

Како је некада изгледала школа, шта су учили ондашњи Срби, о чему су сањали, шта је за њих био напредак? Да ли су били бољи од нас данас? То је време капетана Мише, Паје Бунде, господина Ђоке Павловића, Гиге Гершића, Фотије Иличића, Стевана Сремца, Лазар Комарчевић,

Милета Крпе, Расинског, Данице Марковић, Маге Магазиновић и наравно, време Бен Акибе. Некако је то време, време великана. Колико год да се смејемо данас Нушићевим ликовима, то значи само да су мане остале исте, а да ли су нам и врлине остале исте? Тај наш belle epoque је нестао некако брутално, напрасно, о томе и у представи инспирисано Нушићем, књигом „Хајдуци“ и његовом аутобиографијом.