МАЛА




Урањање у свет на друштвеној маргини, у зону дестабилизације социјалних и моралних норми, штавише, искуства илузорности њиховог важења, у свој хаотичности, трауматичности и окрутности, у уметничком и проблемском погледу испоставља се као продуктивно и отрежњујуће, и упућује на отворено суочавање са једним од неоспорних лица стварности. Представа „Мала“ према тексту Радослава Павловића, други пут постављена на сцену Народног позоришта у Нишу, говори у прилог отворености за једну нимало допадљиву димензију живота и међуљудских односа, али свакако, или нажалост, иманентну његовој сложености спрам које се можемо врло лако огрешити ако не држимо што је могуће више до целине и њене покретљивости. Јасна супростављеност коју дело доноси је она између невиности и неискварености оличених у лику Милице, „Мале“ (улогу тумачи глумица Марија Видаковић) и бруталности, агресије, свирепости, извитоперености, чији је главни носилац Миодраг , љубавник Миличине мајке, чији је лик са нарочитом рељефношћу и упечатљивошћу представљен кроз квалитетну изведбу Дејана Цицмиловића. Иницијација у свет одраслих представљена је театарским средствима, кроз оштре драмске сукобе, верно духу немилосрдности и беспоштедности, досежући монструозни крешендо у коме се бестијално скрнаве младост, доброта, чистота (непочинство Миодрага над Милицом), као и наивно поверење које у развоју лика Божидарке, Миличине мајке (Ивана Недовић) поприма карактер патолошке везаности.

Насупрот свим поједностављеним односима према питањима правичности и моралности, лик Мише (Стефан Младеновић)  сведочи о способности за љубав, лојалност, правичност, постојање кодекса и код профила личности коју је „васпитавала улица“. Примећивање које се односи на постигнуто превазилажење третмана ликова сходно оштрој поларизацији позитивног и негативног, и, заједно с тим, на успешно дочарано кретање унутрашњих противречности кроз које се оглашава једна личност, може се применити на једну од најеефектнијих улога, на лик полицајца Жике Курјака, чију је карикатуралност и гротексну мешавину прљавштине и мизерије са напуклом бенигношћу убедљиво оживео глумац Александар Михаиловић.

Слику пулсирајућег организма несреће, расапа и очаја (о коме, напослетку, сведоче преживели и окренути новом почетку) допуњује дисфункционални пар ког чине трговац Стојан (Александар Крстић) и Славица (Јасминка Хоџић), чији узајамно удаљавање и конфликт, парадоксално, одржавају болно, до изопачења, крик гажене, деформисане, онечишћене љубави.

Последња представа у такмичарском програму првог фестивала „Театар у тврђави“ доноси нам Нушића каквог не познајемо. Представа „Деветстопетнаеста – трагедија једног народа“ рађена је по истоименом роману Бранислава Нушића у копродукцији Крушевачког и Нишког позоришта и Центра за културу „Вук Караџић“ Лозница. Овај Нушићев роман до сада није игран у позоришту. У њему је приказана историја целог српског народа, па самим тим и Нушића у том периоду, који је заједно са народом и војском бежао преко Албаније и Проклетија. То је једна тамна прича везана за период када је изгубио сина.