Пројекти | Мит као судбина


МИТ КАО СУДБИНА / Myth as destiny

ПРВА ФАЗА – Научна анализа

ПАТОС је почео свој рад на пројекту” Мит као судбина” у марту 2006.
После четворонедељног припремног рада, 8. априла 2006 године
одржана је научно-аналитичка радионица. На овој радионици су се
сусрели учесници и стручњаци из области историје, археологије и
историје уметности.

Као стручни сарадници позвани су Драгослав Бата Мандић (директор у
пензији Центра за коришћење Тврђаве), Снежана Цветковић,
историчарка уметности (кустос музеја у Смедереву), Вера Хорват,
историчарка уметности (уредник образовног програма ЦЗКС) и Дејан
Радовановић, археолог (Завод за заштиту споменика у Смедереву).

Први део радионице био је посвећен прегледу историјских података
везаних за Смедерево као средњевековну престоницу Србије и за
грађење смедеревске тврђаве, као и упознавању са легендама и
митовима везаним за Смедерево.

Сви предавачи су дали увид у тему смедеревске тврдјаве из свог
аспекта:

  • Смедеревски град – историјат
  • Географски положај
  • Друштвено-политички положај Смедерева у средњем веку
  • Грађење тврђаве – Интеракција различитих култура
  • Облик тврђаве
  • Проклета ЈеринаИСТОРИЈАТ ТВРÐАВЕ

    Деспот Ђурађ Бранковић подигао је Смедерево као нову српску
    престоницу. Грађење је почело 1428. године. Прво је зидан Мали
    град – деспотов двор, док је Велики град довршен 1439. године И
    служио је као склониште народу у случају рата. Тврђава пада у
    руке Турака 1459. године, што означава престанак постојања
    независне спске државе.

    Тврђава је зидана на ушћу реке Језаве у Дунав, на самом северу
    Деспотовине. Овај географски положај био је најповољнији за
    одбрану тврђаве као одбрамбено-милитаристичког објекта. Ушће,
    сусрет двеју река, ветрова И енергија које се преплићу на овом
    подручју И у овим околностима, је изузетно занимљиво
    искористити у даљем раду као средство којим се постиже
    атмосфера тог периода.

    Сам положај одредио је облик тврђаве – неправилни троугао, али
    свакако треба напоменути И утицај Кантакузина ( Јеринина браћа)
    који су урадли планове за изградњу тврђаве, и самим тим донели
    овај несвакидашњи облик, за наша подручја у српско
    градитељство. Симболика троугла (тројство) јако је инспиративна
    за даљи рад у смислу интерпретације И драматуршког приступа
    самој причи.

    - Друштвено – политички положај Смедерева у средњем веку је био
    јако повољан. У то време Европа је познавала три важна града-
    Рим, Истанбул И Смедерево, што је предавач Бата Мандић објаснио
    историјским чињеницама да је Дубровник заштиту од гусарских
    бродова тражио управо од Смедерева. Ова информација нам говори о
    томе да је Смедерево у то време имало јак утицај, а самим тим И
    подршку осталих државно-милитаристико-културних центара Европе.

    - Фасцинантна чињеница је одлука да се гради град од камена на
    подручју где га нема, те је камен потребан за зидање доношен са
    остатака старих римских градова из околине Смедерева. То су Виминацијум, Маргум, Монс Аурус И Винцеја. У недостатку
    материјала у град су узидани антички И средњовековни надгробни
    споменици, као И скулптуре. Најзанимљивији реликти уграђени у
    тврђаву су скулптура Хестије, приказ Херакла И Алкесте у рељефу…

    - Сама чињеница да су у граду живели хришћани, митраисти И
    пагани ( Смедерево је у овом периоду поштовало све богове И
    култове становништва које је ту живело – култ бога Митре, култ
    дунавског Јахача, пагански обичаји, хришћански обреди…), те овај
    чудни спој грађевинског материјала, неимара странаца даје
    средњовековном Смедереву изузетну мултикултуралност.

    Можда не толико важна жена у историји Јерина Кантакузен постала
    је изузетно важна у легендама И митовима везаним за грађење
    тврђаве. Ова грчка принцеза удала се за српског деспота Ђурђа
    Бранковића, те постала српска владарка. Као странкиња, принцеза
    И жена, културолошки јако различита од средине у коју је дошла,
    постала је омражена у народу. Према легендама Јарина је доносила
    глад, смрт и несрећу где год би се појавила. Легенде које су
    везане за Јерину као сурову владарку :

    - Јерина је узимала јаја од народа И уграђивала их (као везивни
    материјал) у “свој дворац”, што је доносило велику глад народу;

    - за кулу “ Седам брата глава” везана је прича да је седморица
    браће одбило да кулучи на градњи тврђаве, те им је Јерина
    сасекла главе И узидала их у кулу;

    - еротизација Јерине, као жене која је за ноћ “прождирала” по
    десет младих радника у својим одајама,

    странкиња, принцеза, владарка, жена …сурова, издајник, курва у
    народу постала позната као ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА .

После изношења историјских чињеница и митова везаних за
смедеревски град и тврђаву, стручни сарадници су разговарали са
учесницима. Дискусија се бавила тумачењем митова, где су учесници
активно трагали за границом између историје и мита. Спорна тачка у
читању лежи у томе сто су сви митови везани за смедеревску тврђаву
записани тек у 19. веку. Дискусија је била веома активна и допринела
је разрешењу недоумица учесника у односу на тему.

Радионици су, поред предавача и чланова ПАТОСа, присуствовали
чланови БАЗААРТа као партнерске групе из Београда, регионални и
локални координатори пројекта “ МИТ КАО СУДБИНА”, као и представници
Центра за културу Смедерево.

Радионица је била успешна и од велике користи учесницима, како
члановима ПАТОСа који у пројекат улазе обрађујући тему “ Смедеревска
тврђава“, тако и члановима БАЗААРТа који су се овом приликом
упознали са историјом и легендама Смедерева.


В. Хорват, Предложак за пројекат ЦЗКС И
БАЗАРТ

МИТ КАО СУДБИНА – Проклета Јерина

ШТО ПРОКЛЕТА? ЈЕР ИНА БЕЈАШЕ!

Шта каже историографија:

Ирина (Еринија, српски: Јерина, етимолошки: Мира ) Кантакузин,
византијска принцеза из Солуна, праунука цара Јована Кантакузина ВИ,
у крвном сродству са династијом Палеолога, удала се за деспота Ђурђа
Бранковића 1414. По свој прилици, била је двоструко млађа од њега,
иначе изузетно наочитог, образованог, мудрог државника, наследника
српског престола. Први пут се у документима појављује 1419. г. Овај
датум се сматра почетком њеног учешћа у политичком животу Србије.
Ђурђу је родила петоро деце, у Жичи је 1429. крунисана за деспотицу,
а њен лик је сачуван на чувеној Есфигменској повељи. Приказана је
као омалена жена витке фигуре и сразмерно ситног лица,
достојанственог или, према неким тумачима, строгог и хладног израза.
За време грађења Смедеревске тврђаве (од 1428 – 1439.) за одбрану
од Турака, чију изградњу је започео Ђурађ Бранковић после низа
вештих дипломатских маневара између Порте и Угара, у архитектонским
и другим радовима учествују Јеринина браћа: Тома, Андрија, а највише
изузетно даровити и образовани Георгије Кантакузен. За време
деспотове владавине Јерина подноси велике личне и породичне губитке,
(њена породица у Солуну губи богатство и положај доласком Млетака,
кћер Мару удају за Турчина … ), а после пропасти Византије и
деспотове кончине, она, показујући велику снагу и присебност,
покушава да одржи тешко нарушене породичне и државне односе.

Рађање мита

Зашто «проклета»

Период зидања Тврђаве на ушћу Језаве у Дунав,
урбано-милитаристичког (према неким изворима и мистичног) објекта
налик на прослављену стамболску утврду, доба је тешког народног
кулучења, добављања камена из удаљених места (километрима, из
руке у руку, јер Смедерево готово да нема камена), пренапорног,
ропског рада, глади и одрицања у сваком смислу, што производи,
временом све веће, пучко незадовољство и роптање. Дубоко
неразумевање политичких побуда и реалне нужности изнурујућег «градозиданија»,
облак смутног времена који се надвио над Визант, слутња пропасти и
тежачко скапавање, по себи наводе на трагање за пара-објашњењем
о некаквој, нечијој кривици, «проклетству» чија је дуга сенка почела
да пада на државу, на град.

Зашто Јерина?

Лик деспота, цењеног и угледног како међу својима и тако и међу
туђинцима, садржавао је сувише доминантних, кардиналних архетипских
и других значајки на које се колективна свест, ни колективно
несвесно нису усудили да отворено «ударе»: деспот је мушкарац, мудри
владар, строг и ауторитативан, ванредно образован и т д и т д – и,
откривен је «резервни вентил»: горки кулучарски зној и сузе налазе
свој извор у његовој слабијој, рецесивној «половини», у новој,
младој, туђинској, жени. Овде је лако уочити зачињање мита на
прототипу хировите, сујетне, размажене жене која вољу мушкарца
ставља под своју. Овај прототип, установљен у доба цивилизацијског
освита, безброј пута је вариран у усменој и писаној књижевности, од
архаичне приче о Путифару, преко бајки о злој краљици, до Андрићеве
Крстинице и Анике (жена-стихија, која, као вода или ватра, бива
опасна изађе ли из задатих јој оквира, пронашавши мушку «слабу
тачку» (У Јеринином случају, агенс може бити њено порекло, више од
деспотовог, које га инхибира и на неки начин подређује, као,
уосталом, и његова висока доб). Народни гнев се довија да јој
припише уверљив мотив: она себи гради дворе налик онима које је
оставила у својој далекој, непознатој, те стога додоатно
мистификованој и митологизираној, постојбини. Њено (пре)високо и к
томе страно (мало лингвистичко осветљавање: страно = (такође)
чудно, руски странно, енглески странге, са истом нијансом значења)
порекло, боравак бројних странаца као руководилаца радова на градњи
Смедерева (Јеринина браћа, византински мајстори неимари), претварају
и њу и остале Кантакузине у објекат нетрпељивости, а затим и
омразе. Још током настајања града уз име деспотице почео је да се
придева епитет који касније постаје стални (до данас задржан у
колоквијалном говору као и у књижевности), а мржња, годинама
акумулирана, на необичан начин налази себи одушка.

Мит и парамит, антика и средњи век : Јерина (и) Хестија

Током радова, а услед недостатка основног градива – камена – у куле
и платна тврђаве уграђују се антички споменици затечени на
локалитетима некадашњих бројних римских насеобина (од Монс Ауреуса
до Виминацијума) у околини Смедерева. Између многих споменика,
крхотина храмова и других сакралних или секуларних грађевина, нашла
се и скулптура која представља римску богињу Хестију (Весту),
богињу домаћег огњишта. Ова скулптура је, према неким ауторима,
била наопако (сиц!) узидана у једну од кула и предање каже да је
«сваки поштен Смедеревац морао да се на њу баци каменом». Отмена
женска фигура благо нагнуте главе, богатог деколтеа и још богатије
драперије, као затечена у тренутку облачења, одлично се уклапала у
мисао-сан којим је народна машта годинама оплитала лик ретко виђане
деспотице. Иако, као и сваки сан, он не мора имати своје утемељење
у фактографији, он је и данас жив и зачуђујуће доследан у
колективном памћењу. Осим већ поменутих карактеристика –
размажености, каприциозности и мушичавости, лику (у)клете туђинке
додата је (ниуколико се не огрешујући о архетип) и еротска
димензија; тема Јерине која сваког јутра по једног младог себра у
мутно Дунаво врже, или о какавом заведеном мештеру који се, због
љубавних јада, сам са куле баца, одзвања у средњевековном
предању колико и у најсавременијој српској поезији и прози.
Приписана објекту са негативним предзнаком, разуздана фантазија
стиче неку врсту легитимитета и води у неслућене слободе.

Имајући све ово у виду, уз подсећање да се бацање каменом од
старозаветних времена сматра не само симболом кажњавања, него, пре
свега пребацивања својих грехова на друго(г), нађена фигура Хестије
(данас бисмо рекли: прави Објецт троуве!) се не може бити боље
уклопила у ситуацију, синтетизујући Ерос и Мизос, љубавну интригу и
омразу, материјализујући, оликотворујући њихов одсутни објект.
Њено уграђивање (наглавачке?) свакако је пучка идеја и порив да се
на Јерину и дословно «баци каменом» и тако се растерети и олакша
худа кулучарска судба, а не деспотова жеља (постоје, наиме,
покушаји тумачења деспотове епохе као доба континуираног поштовања
античких божанстава, при чему се Ђурађ Бранковић представља као
чувар грчко- римске традиције који захтева поштовање култа Хестије
и намерно, штовања ради, поставља поменуту фигуру; по нашем
мишљењу, овакво представљање православно оријентисаног, венчаног
и крунисаног деспота који би у очараности ренесансом превазишао и
саме Латине, једноставно не може бити исправно).

Шта је било после?

И много векова после заласка византијског сунца за назубљене куле,
синтагма «Проклета Јерина» је, као што се зна, остала; сеоској деци
у Србији се, кад пређу сваку меру, и данас подвикне: «Бесна Јерино!»
Скромни покушаји да се неки угоститељски објекти или зграде назову
именом последње српске деспотице ни данас не наилазе на одобравање
и популарност, за разлику од имена деспота које се некад красило
месарску задругу, а сада, ево, и школу за обуку возача (сиц!)

Судбина загонетне фигуре после пада Византије (1453.) и Смедерева
као последње византијске престонице (1459.) је више него
занимљива: пошто је још дуго стајала и инспирисала генерације
«поштених Смедереваца», Хестија – Веста – Огњиштечуварица- Јерина
је, током Другог светског рата, у коме су Тврђава и град претрпели
неописиво разарање (1941.) – нестала. Да ли је у питању отмица у
коју су умешани зналачки официрско-окупаторски прсти који су је
преселили негде изнад изворишта Дунава где и дан-данас краси неки
врт са шимширом обликованим према њој, или се, увређена, скрива
испод наноса земље и заборава којим време завејава Тврђаву, још
увек не знамо.

Шта сада?

Занимљива би била идеја трагања за Јерином – Хестијом (реалног, са
расписивањем културолошке «потернице» у подунавској регији, уз
коришћење медија, или виртуалног, ништа мање интересантног), затим
њеног налажења (археолошког, психолошког, уметничког… ) а онда и
деконструисања, љуштења (још боље: извлачења једне из друге по
моделу руских матрјошки ) Хестије, Весте, Весталке, Проклете,
Јерине, Проклете Јерине, Зле Краљице, Зле жене, Жене, жЕНЕ, Еwиге
Wеиблицх, Еве… и њиховог новог читања, превредновања, (о)
чишћења или бар «скидања прашине», колико да се и ми огледнемо на
њој.

Литература:

  • М. Спремић, Смедерево у доба Ђурђа Бранковића, СКЗ, Београд
    1987.
  • Леонтије Павловић, Смедерево и Европа 1318 – 1918. Музеј у
    Смедереву 1988.
  • Леонтије Павловић, Јерина – богиња заштитница, Политика, 29.
    март 1997.
  • Добрило Ненадић, Деспот и жртва, Нолит, Београд 2005.
  • Песнички кључ Смедерева, 25 Фестивала СПЈ, Смедеревска Песничка
    јесен, Награђене песме о Смедереву, приредио Г. Ђорђевић.
  • Град на десној, а ветар на левој обали – антологија поезије о
    Смедереву, приредио Р. Василевски, Смедерево 1972.Вера Хорват, Кулучарска, (из необјављеног рукописа, 2002.)

Синопсис за ТВРЂАВУ

Wхиле ин тхе Wестерн Еуропе тхе Ренаиссанце wас блооминг, ин тхе
Балканс, литтле бy литтле, бут ин биг блоод анд агонy, тхе Сербиан
медиевал стате wас еxпиринг.

Тхе верy ласт аттемпт то дефенд тхе цоунтрy wас фоундинг оф тхе тоwн
Смедерево.

Wхат ис а тоwн? Ис ит а фортифицатион, ор а монарцх ин а палаце, ор
пеопле wхо ливе wитхин тхе тоwн wаллс? Цан а тоwн саве а цоунтрy?

Тхе Форт спеакс абоут тхе цласх бетwеен мyтх анд хисторy, абоут тхе
аспиратионс оф рулерс цоллидинг wитх феарс анд хопес оф тхе пеопле,
абоут ан ендеавоур то девелоп урбан фром рурал, то буилд а цоунтрy
инто а стате. Тхис струггле, неитхер еасy нор цлеан, поинтс то соме
кеy дилеммас wхицх агитате Сербиан социетy евен тодаy.

Док у Западној Европи ренесанса хвата замах, на Балкану полако, у
пуно крви и са пуно патње нестаје српска средњовековна држава.
Последњи покушај одбране државе је утемељење града Смедерева. Шта
је град? Да ли су град зидине, или монарх у двору, или народ који
живи у граду? Да ли град може спасити државу?

Тврђава говори о судару мита и историје, о тежњама владара које се
сукобљавају са страховима и надањима народа, о покушају да се из
руралног уздигне урбано, да се од земље створи држава. Та борба
није ни лака ни чиста, али указује на неке дилеме које српско
друштво потресају до дана данашњег.

Марина Миливојевић – Мађарев

 


ПАТОС – Град / Тхе Форт

Међународни интердисциплинарни истраживачки пројекат

Мит као судбина

Марина Миливојевић-Мађарев

ГРАД / ТХЕ ФОРТ

Редитељ и водитељ процеса: Сунчица Милосављевић

Композитор: Ненад Биллз Урошевић

Сценограф: Јелена Стојановић

Костимограф: Слађа Перић

Аутор фотографија: Владислав Нешић

Кореографија: Бојана Марковић, Марија Стојановић, Марина Јовановић

Сценске борбе: Аикидо клуб РYОНЕН, ПАТОС

Израда сценографије: Новица Томињак

Израда костима: Ивка Станојевић

Израда оружја: Драган Ђорђевић

Организатор: Душан Штрбац

Вођа сцене: Горан Галић

Вођа тона: Владимир Рапајић

Вођа светла: Зоран Ивановић

Вођа видеа: Владислав Нешић

Продуцент:

ЦЕНТАР ЗА КУЛТУРУ СМЕДЕРЕВО

Премијера: фебруар 2008.